L’obra de l’escriptor català Jesús Moncada, fins ara, s’havia circumscrit a uns pocs anàlisis lingüístics i a uns escadussers treballs d’interpretació literària que, o bé només analitzaven qüestions molt concretes (fraseologia) o bé només atenien aspectes tangencials de la seva obra (metaficció). La voluntat d’aquesta tesi doctoral, “Memòria, oralitat i ironia a la narrativa de Jesús Moncada”, era la de trobar un fil conductor que pogués unir tota la producció literària de l’autor de Mequinensa per tal d’aconseguir una anàlisi que l’abracés d’una forma més global i completa. Tenir, en resum, un primer estudi seriós i competent que permetés d’explicar com funciona tota la seva narrativa, tant els contes com les novel·les. Per fer-ho, es van buscar els conceptes més adients i precisos que travessen tota l’obra de Moncada i es van posar en relació amb una anàlisi de caire narratològic, per tal de comprovar com es repetien certs patrons de conducta en tots els seus llibres i com això afectava al sentit global de l’obra. Els conceptes escollits van ser Memòria, Oralitat i Ironia. La idea de la tesi és que, en contra del que van postular els primers crítics literaris en el moment de l’aparició d’aquests llibres no es pot catalogar la seva narrativa únicament d’elegíaca o de mítica sinó que, per exemple, la concepció de la memòria és indestriable del substrat oral del qual se’n deriva. I que aquest record oral reviu sempre, però, passat pel sedàs de la ironia. I això resulta, segons la hipòtesi de treball, fonamental. La interpretació, doncs, que cal fer d'un autor com Jesús Moncada ha de partir d’aquestes premisses. La seva narrativa recrea literàriament un món, el de Mequinensa i la seva gent, pràcticament sempre des d'unes mateixes coordenades d'espai-temps. Aquesta recreació és feta amb un estil inconfusible, basat, com dèiem, en l'oralitat i la ironia, i també en un llenguatge molt ric de recursos lèxics, sintàctics i fraseològics. La combinació d’aquests dos conceptes --l'esforç de la memòria, que posa en evidència la seva fragilitat, i el reclam cap a la perspectiva narrativa i cap a la llengua, és a dir, cap a l'operació literària— és la pedra de toc fonamental de la seva obra. Memòria, oralitat i ironia es combinen amb precisió i esdevenen, així, el motor de la fabulació narrativa de Jesús Moncada. Després de redactar tot l’estudi, es pot concloure que, efectivament, la narrativa moncadiana es basa en la combinació dels tres conceptes esmentats. Jesús Moncada crea tot un món que narra els processos mitjançant els quals es recuperen o es discuteixen i, finalment, es donen per vàlids o no certs relats de la consciència col·lectiva, recordant-nos constantment, però, que la història de les persones d’aquest poble és generalment falsa en qualsevol altra cosa que no sigui l’ample traç històric. No obstant això, aquest procés és important (és, de fet, el fil de les trames) perquè crea aquest sentit de comunitat que permet que Mequinensa destaqui, literàriament, com un col·lectiu singular digne de ser explicat per sobre de la resta. Per tal d’aconseguir aquesta recuperació de la memòria col·lectiva és fonamental la idea d’oralitat, sense la qual moltes d’aquestes històries no haurien pogut subsistir. L’oralitat, per tant, és un dels pilars sobre els quals s’aixeca la seva narrativa, perquè és d’aquest conjunt de relats que Moncada n’extreu el material bàsic que li serveix per convertir-los en literatura. La volatilitat d’aquesta transmissió és el que serveix d’excusa per, ben sovint, ser manipulada i transformada en benefici del joc ficcional. Una oralitat, amb tot, que no només és present com a material de base sinó que també és l’argamassa imprescindible que dona forma a moltes de les peces de narrativa breu, que parteixen del llenguatge parlat per ser, sense cap dubte, també enormement efectives. Moncada, per tant, és destre en la capacitat de combinar els recursos de l’oralitat en les seves dues vessants. Primer, com a font primigènia de les seves creacions; i, segon, com a canemàs que trasllada directament a la lletra escrita. I, finalment, la ironia. La multitud de relats fantàstics i sorprenents, els contes, i les seves tres novel·les, s’amaren sempre, de manera inconfusible, d’ironia. És així com Moncada aconsegueix mitigar el previsible plany elegíac que una obra com la seva, ubicada en un poble desaparegut, d’antuvi podria suggerir. Ja sigui a través de la veu narradora externa o a través d’alguns personatges que també l’empren, la ironia pondera sempre qualsevol símptoma de transcendència que una història com la de Mequinensa podria haver tingut. El valor estètic de la ironia dona el plus definitiu a l’obra de Moncada, perquè ressalta la voluntat literària que enclou, desactiva la gravetat de la memòria i n’assaona el dolor de la pèrdua. Que el mateix autor fes les darreres aproximacions a la seva obra des d’una òptica metaficcional demostra, no només una diàfana consciència auto-textual, sinó també la voluntat de tractar la recuperació del record des d’una perspectiva clarament literària. Vet-ho aquí la Mequinensa de Jesús Moncada, la recuperació d’una memòria oral observada des d’una lent afilada d’ironia.

Jesús Moncada (Mequinensa, 1941. – Barcelona, 2005.) jedan je od najvećih autora katalonske književnosti XX. stoljeća. Autor je zbirki pripovijedaka Històries de la mà esquerra (1981), El Cafè de la Granota (1985) i Calaveres atònites (1999) i romanâ Camí de sirga (1988), La galeria de les estàtues (1992) i Estremida memòria (1997). Dobitnik je brojnih prestižnih književnih nagrada: nagrada Joan Crexells, El premio Nacional de la Crítica, nagrada Grada Barcelone i nagrada Crítica Serra d'Or. Društvo katalonskih književnika dodijelilo mu je 2001. godine nagradu za životno djelo. Njegovo najpoznatije djelo, roman Camí de sirga, prevedeno je na sedamnaest jezika. Ideja doktorske disertacije „Memorija, usmenost i ironija u Jesúsa Moncade” temelji se na sveukupnoj (uključujući kratke priče i romane), ali i detaljnoj analizi njegova djela. U tu svrhu odabrana su tri ključna koncepta koja mogu objasniti njegov književni opus: memorija, usmenost i ironija, koji su pak dovedeni u vezu s analizom naratoloških aspekata (kompozicija, prostor, vrijeme i likovi) u njegovim pripovijetkama i romanima. Disertacija je podijeljena u tri veće cjeline. U prvoj se iznosi teorijski okvir temeljnih koncepata za analizu Moncadina djela. Tri su poglavlja posvećena analizi memorije, usmenosti i ironije, i svako je od njih oprimjereno konkretnim primjerima iz autorova djela. Prva poglavlja, esejističkoga tipa, čine okosnicu disertacije na koju se naslanja kasnija analiza romanâ, koja čini drugu cjelinu, a potom i analiza pripovijetki, koja se nalazi u trećem dijelu disertacije. Kada govorimo o memoriji, u prvom se redu oslanjamo na djelo Kolektivna memorija (Mémoire collective) Mauricea Halbawachsa. Sociološka analiza ovog francuskog autora primjenjuje se na zajednicu koju predstavlja Moncadina književna Mequinensa, odnosno način na koji ona utječe na samopercepciju te zajednice koju imaju protagonisti pripovijetki i romana. Također, analiza je primijenjiva i na amalgame sjećanja koji se protežu kroz Moncadino djelo, i koje je kritika nazvala „mit o Mequinensi“. U disertaciji smo utvrdili od čega se sastoji taj mit, je li riječ o jednom jedinom mitu, ili se, kako smo pokazali, radi o više mitova unutar književne Mequinense. Također smo istražili što je istinito a što ne u kolektivnoj memoriji žiteljâ te književne Mequinense, i kako ta činjenica utječe na neke od njezinih najistaknutijih protagonista. Usmenost u Moncadinu proznom djelu obradili smo na temelju teorija Erica Havelocka, Paula Zumthora i osobito Waltera J. Onga, autorâ koji ističu važnost usmenog događaja kao izvornika za svaku kasniju književnost. Analiza obuhvaća važnost usmenog prijenosa s koljena na koljeno, ali i objašnjava na koji to način uvjetuje Moncadinu književnost, koja se, u velikoj mjeri, temelji na anegdotama, glasinama, obiteljskim govorkanjima i tračevima stanovnikâ Mequinense. Prva cjelina, kao što smo naveli, završava ironijom, skliskim i transverzalnim pojmom koji smo preciznije odredili. U tu svrhu poslužila su nam minuciozna istraživanja Perea Ballarta i Waynea C. Bootha. Oba autora precizno utvrđuju granice onoga što možemo i ne možemo razumjeti kao ironiju, odnosno, koji su učinci ironije na književni tekst. Polazeći od njihovih premisa, utvrdili smo na koji ih način možemo primijeniti na Moncadino djelo, kako se, u kojim situacijama i s kojim se ciljem koristi ironija, te kako se ona može pretvarati, i u kojim slučajevima, u sarkazam ili satiru, imajući na umu osobu ili instituciju kojoj je upućena. Druga je cjelina posvećena praktičnoj analizi korpusa romanâ Jesúsa Moncade, na temelju koncepata koje smo definirali u prvom dijelu. Kao što je gore navedeno, romani su analiziraju na temelju sljedećih parametara: kompozicija, prostori, vrijeme i likovi. Uspoređujući zajedničke aspekte koje imaju sva tri romana, došli smo do zaključka da su sličniji nego što se to na prvi pogled čini. Posljednja je cjelina disertacije usmjerena na analizu Moncadine kratke proze, koja se u velikoj mjeri razvija na istoj podlozi kao i romani. U prvom smo se redu usredotočili na analizu tematike pripovjetki te imaju li one kakvih osobitosti u odnosu na romane. Najprije smo izdvojili Moncadine fantastične pripovijetke, folklornog sadržaja, u kojima je vrlo često prisutna smrt, a potom smo utvrdili evoluciju prema pričama koje su više kostumbrističkoga tipa, u kojima se Moncada katkada igra s izvrtanjem logičnog poretka svijeta (riječ je o navodnoj posebnosti Mequinense) ili sa susjedskim sukobima komičnog karaktera. Na kraju doktorskog istraživanja možemo zaključiti da se Moncadina proza uistinu temelji na kombinaciji triju navedenih koncepata. Jesús Moncada stvara cijeli jedan svijet u kojemu pripovijeda događaje pomoću kojih se obnavljaju, raspravljaju ili pak potvrđuju ili ne, izvjesne priče iz kolektivne svijesti podsjećajući nas konstantno da je povijest mjesta uglavnom izmišljena u svemu onome što nisu precizni povijesni događaji. Ipak, ti su događaji važni (oni zapravo čine srž fabule) kako bi se stvorio smisao zajednice koji dopušta da se Mequinensa istakne, u književnom smislu, kao osobiti kolektiv koji zaslužuje biti objašnjen iznad svih drugih. Kako bi se postigla ta obnova kolektivne memorije ključna je usmenost bez koje mnoge od tih priča ne bi mogle opstati. Usmenost je stoga jedan od stupova na kojima počiva Moncadina proza, budući da na temelju mnoštva usmenih priča Moncada stvara temeljni materijal koji će mu poslužiti da ih pretvori u fikciju. Riječ je o usmenosti koja ne samo da je prisutna kao temeljni materijal za priču nego je također i nužna tvar koja oblikuje mnoge dijelove njegove kratke proze, koji polaze od govornog jezika i time su iznimno učinkovite. Moncada je u tom smislu vrlo vješt u kombiniranju elemenata usmenosti, najprije kao primarnog izvora književnog stvaralaštva, a potom i kao pripovjedač koji tu usmenost izravno prenosi u pisanu riječ. I, naposljetku, valja spomenuti i ironiju. Mnoštvo fantastičnih i iznenađujućih pripovijetki, kao i sva tri romana, prožeti su ironijom. Na taj način Moncada uspijeva ublažiti predvidljivu elegijsku žalopojku kakva bi mogla biti djelo poput njegova, smješteno u mjesto koje više ne postoji. Putem eksternog pripovjednog glasa, a katkada i pomoću likova koji je također koriste, ironija propitkuje svaki trag transcendencije kakvu bi priča kao što je ona o Mequinensi mogla imati. Estetska vrijednost ironije definitivno je dodatna vrijednost Moncadine proze, budući da ističe književnu namjeru, deaktivira težinu memorije i ublažava bol zbog gubitka. To što se sam autor osvrnuo na svoje djelo s metafikcionalnog gledišta pokazuje ne samo transparentnu autotekstualnu svijest, nego i volju da obnovi sjećanje iz čisto književne perspektive. Takva je Mequinensa Jesúsa Moncade, obnova usmenog sjećanja promatrana kroz oštru leću ironije.